-Če­sto se na­rod Va­so­je­vi­ća, tra­ga­ju­ći za pra­vom de­fi­ni­ci­jom o sreć­noj po­ro­di­ci, po­zi­vao na sta­ru srp­sku po­slo­vi­cu ko­ja gla­si: „U slo­žnu po­ro­di­cu sre­ća sa­ma po se­bi do­la­zi”. A da je to ta­ko po­tvr­di­la nam je i Lju­bin­ka Bo­jo­vić iz an­dri­je­vič­kog se­la Bo­jo­vi­će, smje­šte­nog na ži­vo­pi­snim oba­la Zlo­re­či­ce, dok je is­pred po­ro­dič­ne ku­će, u dru­štvu broj­ne rod­bi­ne i pri­ja­te­lja, pro­sla­vlja­la svoj de­ve­de­set dru­gi ro­đen­dan. Ona je, uz bo­ga­tu tra­pe­zu i ve­se­le zdra­vi­ce, ne­na­me­tlji­vo, pre­pri­ča­va­la svo­ju ži­vot­nu pri­ču, sta­va­lja­ju­ći do zna­nja da se uvi­jek tre­ba pri­sje­ća­ti mu­drih iz­re­ka, po­put one Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća da je „lju­bav pre­ma ro­di­te­lji­ma glav­na i osnov­na ško­la lju­ba­vi, bez ko­je se ne ide da­lje”. Či­ni­la je to sa osmi­je­hom na li­cu, ne kri­ju­ći ra­dost što je, okru­že­na pa­žnjom naj­bli­žih, do­če­ka­la da joj se po­ro­di­ca odu­žu­je i na ova­kav na­čin. Uz za­hval­nost svi­ma ko­ji su uve­li­ča­li ro­đen­dan­sku sve­ča­nost, i, ka­ko re­če, is­pu­ni­li joj sr­ce to­pli­nom, sa nje­nih usa­na te­kle su bla­ge i raz­bo­ri­te ri­je­či iz ko­jih se la­ko mo­glo za­klju­či­ti da je ba­ba Lju­bin­ka, uz do­sta ra­da, tru­da i od­ri­ca­nja, uspje­šno od­go­va­ra­la svim, ni ma­lo la­kim, ži­vot­nim za­da­ci­ma. Iz­ro­di­la je si­no­ve Mi­la i Dra­go­mi­ra i kćer­ke Ol­gu i Per­su. Oni su joj po­da­ri­li 13 unu­ča­di i 26 pra­u­nu­ča­di, što, kao na­gla­si, za nju, pred­sta­vlja naj­ve­će bo­gat­stvo ovo­ga svi­je­ta.
– Ni­šta se na ovom svi­je­tu ne mo­že iz­mje­ri­ti sa zdra­vom i slo­žnom fa­mi­li­jom. Slo­žnu po­ro­di­cu i Bog na­gra­đu­je. Me­ni je sud­bi­na bi­la na­klo­nje­na i po­da­ri­la mi je baš ta­kvu po­ro­di­cu, što po­tvr­đu­je i ovaj dan. Sreć­na sam zbog to­ga jer ni­je uza­lud re­če­no da je po­ro­di­ca ve­za sa pro­šlo­šću i most ka na­šoj bu­duć­no­sti – is­ta­kla je ba­ba Lju­bin­ka.
Ro­đe­na je ova, još uvi­jek raz­bo­ri­ta i po­kret­na, sta­ri­ca 1926. go­di­ne u su­sjed­nom se­lu Bo­ži­će, i to u brat­stvu Ju­ki­ća. Njen otac Vu­ka­šin, no­si­lac zlat­ne Obi­li­ća me­da­lje, bio je ugle­dan čo­vjek u Va­so­je­vi­ći­ma, kao i nje­go­vi broj­ni pre­ci, me­đu ko­ji­ma je bi­lo do­sta mu­drih i uče­nih lju­di. Dje­vo­jač­ke da­ne pam­ti po rat­nim stra­ho­ta­ma i gr­če­vi­toj bor­bi za go­li op­sta­nak. Pri­sje­ća se da je to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, u dru­štvu oca i bra­će, ro­đa­ka i kom­ši­ja do­pi­ra­la i do Zi­da­nog Mo­sta i da je na­kon to­ga uspje­la da se vra­ti u svo­je rod­no se­lo. Is­ti­če da joj ni­je bi­lo la­ko da pre­bo­li gu­bi­tak naj­mi­li­jih ko­ji su ne­sta­li u rat­nom vi­ho­ru. Me­đu­tim, ka­ko na­gla­ša­va, ste­gla je sr­ce i na­sta­vi­la da ži­vi, shva­ta­ju­ći da je čo­vjek ve­li­ki ko­li­ko je ka­dar da po­bi­je­di te­ško­će.
– Pam­tim rat­ne stra­ho­te. Du­ga je to pri­ča. Jed­nom ri­ječ­ju, ne po­no­vi­lo se. Te­ško je kad se čo­vjek su­o­ča­va sa od­la­skom naj­mi­li­jih, ali mo­ra­lo se na­pri­je – na­ve­la je ba­ba Lju­bin­ka.
Stu­pi­la je ona na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta u brač­nu za­jed­ni­cu sa su­pru­gom Pan­tom Bo­jo­vi­ćem sa ko­jim je, sve do 1994. go­di­ne, u za­se­o­ku Laj­na Lu­ka, di­je­li­la ži­vot­ne te­ško­će i bla­go­de­ti. Is­ti­če da je, i po­red mu­ko­trp­nog i te­škog ra­da, ima­la skla­dan brak, i da joj je naj­va­žni­je bi­lo da svo­ju dje­cu iz­ve­de na pra­vi put.
– Pu­no sam ra­di­la u ži­vo­tu, kao i moj su­prug ko­ji se upo­ko­jio pri­je vi­še od dva­de­set go­di­na. Su­o­ča­va­li smo se sa oskud­nim vre­me­ni­ma. Do­sta to­ga te­škog me uda­ra­lo po gla­vi. Da­nas je sva­ka zgo­da, pa to na­še vri­je­me mla­di na­ra­šta­ji i ne mo­gu da ra­zu­mi­ju. Nji­ma je sve na dug­me, a ja sam veš pra­la u hlad­noj vo­di, i lje­ti i zi­mi, kad je zna­lo da bu­de i 20 ste­pe­ni is­pod nu­le. Dr­ža­li smo sto­ku, iz­di­žu­ći na pla­ni­nu Je­lo­vi­ca, ko­ja je od na­še ku­će uda­lje­na šest sa­ti do­brog ho­da. Ob­ra­đi­va­li smo ze­mlju. Gra­di­li ku­ću, sve sa že­ljom da po­tom­stvu pru­ži­mo što vi­še i iz­ve­de­mo ga na pra­vi put. U sve­mu to­me smo ima­li sre­će, jer su nas dje­ca po­što­va­la i bi­la po­slu­šna, što nam je da­va­lo sna­ge da ide­mo da­lje. To im se vra­ti­lo na naj­bo­lji na­čin, jer su i oni stvo­ri­li svo­je do­mo­ve i zdra­ve po­ro­di­ce – na­gla­ša­va ba­ba Lju­bin­ka, is­ti­ču­ći da se na­rod ra­ni­je mno­go zdra­vi­je hra­nio i da je zbog to­ga ma­nje i po­sje­ći­vao lje­ka­re.
Is­ta­kla je da joj dje­ca ne do­zvo­lja­va­ju da bu­de sa­ma, iako je spo­sob­na da se još uvi­jek sta­ra o se­bi. Za­to bo­ra­vi kod svih po ma­lo, ža­le­ći iskre­no što se vra­ta nje­ne po­ro­dič­ne ku­će na Laj­noj Lu­ci otva­ra­ju sa­mo po­vre­me­no.
– Žao mi je što se na­ša po­ro­dič­na ku­ća u Bo­jo­vi­ći­ma otva­ra sa­mo po­vre­me­no, jer su se dje­ca, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom, na­sta­ni­la u ne­kim dru­gim sre­di­na­ma. Ov­dje do­la­zi­mo uglav­nom lje­ti, pri­sje­ća­ju­ći se ka­ko se u ovim kra­je­vi­ma ne­ka­da ra­di­lo i ka­ko je bi­lo mno­go vi­še na­ro­da. Žao mi je što se ima­nja ne ob­ra­đu­ju kao ra­ni­je i što se lju­di, zbog lo­ših ži­vot­nih uslo­va, ma­sov­no se­le. Ali, bez ob­zi­ra na to, ja sam pre­sreć­na što su se mo­ja dje­ca do­bro sna­šla i što gle­dam ova­kvu ki­tu zdra­vog po­tom­stva. Ra­du­je me što su tu mo­ja unu­čad i osta­la rod­bi­na i pri­ja­te­lji, kao i mo­ji Ju­ki­ći ko­ji su do­šli da me uva­že. Vo­lje­la bih da su tu i mo­ji naj­bli­ži ko­ji ži­ve u Kra­gu­jev­cu, Voj­vo­di­ni, Ita­li­ji, Ame­ri­ci i dru­gim mje­sti­ma, ali da­lji­na uči­ni svo­je. Za­to ne­ka ih sve za­jed­no Bog ču­va i ne­ka im uvi­jek naj­pre­ča bu­de po­ro­di­ca, jer i na­rod­na po­slo­vi­ca ka­že: „Ka­ko te ku­ća pra­ti, ta­ko te se­lo sre­ta” – po­ru­či­la je ba­ba Lju­bin­ka, pod­sje­ća­ju­ći da njen naj­sta­ri­ji unuk ima 47 go­di­na.
Is­pra­ti­la nas je ova sta­ri­ca na no­ga­ma, is­ti­ču­ći da ta­ko ne­što red na­la­že. Is­ta­kla je da čo­vjek ne mo­že sam na ovom svi­je­tu i da su is­kre­ni pri­ja­te­lji uvi­jek do­bro­do­šli u ku­ća­ma Bo­jo­vi­ća. Ka­za­la je da se re­do­va i obi­ča­ja ne smi­je­mo od­ri­ca­ti, dok su nas nje­ni naj­bli­ži po­zva­la da i na­red­ne go­di­ne do­đe­mo da za­jed­nič­ki pro­sla­vi­mo sle­de­ći ba­ba Lju­bin­kin ro­đen­dan.
D. JO­VO­VIĆ